O čemu je za sve to vreme razmišljao Petko?

Kažu da postoji jedna poslovica koja je poznata u raznim krajevima afričkog kontinenta – Gnatola ma no kpon sia, eyenabe adelan to kpo mi sena, ili drugim rečima Sve dok lavovi ne budu imali nekoga ko će da ispriča njihovu priču, lovcima će uvek pripadati najbolji deo priče. Slično kao što šapuće ova poslovica, Kuci u svom romanu po imenu Fo, postavlja pitanje zašto se u priči o Robinzono Krusou ne čuje glas Petka i žene koja je bila sa njim na ostrvu.

 

pjimage-9
Portugalsko, švedsko i englesko izdanje romana Fo, Dž.M. Kucija, koji je prvi put objavljen 1986. godine. Prevela ga je Arijana Božović, a izdavač je Paideia. Prosečna ocena na sajtu Goodreads je 3.45 od 5.

 

Naime, u ovom romanu žena po imenu Suzan Barton dospeva na isto ostrvo na kome se nalaze Robinzon Kruso i Petko. Nakon što se izbavila sa ostrva, nastoji da ubedi knjigotvorca (De)Foa da ispriča njihovu priču. I tu se postavlja pregršt intrigantnih i lucidnih pitanja:

  • Priča koju Suzan Barton ubeđuje Foa da ispriča je po njemu nedovoljno zanimljiva. Da li će je on obogatiti izmišljenim detaljima ili će se poslušno držati istine? Da li on ima pravo da uradi jedno ili drugo?
  • Da li će Suzan uopšte ostati u priči o Robinzonu Krusou? Ona u jednom trenutku kaže Fou: „Bolje da su bili samo Kruso i Petko, promrmljaćete sebi u bradu. Bolje bez žene.“
  • Da li neko treba da ispriča Petkovu priču ako on sam ne može da je ispriča? Da li se mi pitamo koja je Petkova priča ili bespogovorno prihvatamo njegovo ćutanje?
  • Imamo li pravo da odbijemo da se sačini priča o nama koju ne želimo da bude ispričana? U jednom trenutku Suzan odlučno odbija da Fo ispriča priču o njenom životu pre nego što je došla na ostrvo, što nailazi na protivljenje Foa. „Sad se čitav moj život pretvara u priču i ne preostaje mi ništa moje. … Ko me govori?“
  • Šta čini priču? Fo kaže: „Ostrvo samo po sebi nije priča. Možemo ga oživeti jedino ako ga udenemo u neku veću priču. Samo po sebi, ono nije ništa bolje od kakvog probušenog čamca koji danima pluta pustim okeanom da bi jednog dana, smerno i bez buke, potonuo. Ostrvu nedostaje svetlosti i senke. Suviše je jednolično od početka do kraja. To ti je kao vekna hleba. Održavaće nas u životu, nema spora, ako smo gladni čitanja; ali ko će posegnuti za hlebom ako mu se nude ukusniji slatkiši i peciva?“. Fo kaže i ovo: „Verujem da u svakoj priči ima tišine, neki prizor ostane skriven, neka reč neizrečena. Dok ne izreknemo to neizrečeno nismo dospeli do srca priče“.

Fo je izvan svega interesantna knjiga. Ipak, to nije jedan od romana za opuštanje, ne dešava se puno toga i veliki broj rečenica pripada monolozima punim preispitivanja i dijalozima krcatim metaforama. Pojedini delovi knjige su teško razumljivi, a za neke delove nije ni jasno iz čije se perspektive pričaju. Mogu da zamislim mnogo ljudi kojima se ovaj roman neće dopasti bilo zato što ne vole romane u kojima nije odmah jasno o čemu su, bilo zato što im je jasno o čemu je roman ali im se ne dopadaju ideje o kojima priča. No, za one koje zanima zašto slušamo nečije priče a nečije ne i zašto je važno izreći neizrecivo, možda ovaj roman bude neka vrsta odgovora.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s