Déjà lu pri čitanju Vrtova cimeta

Déjà lu je osećaj poznatosti pri čitanju neke knjige, izvanredno snažni utisak da smo tekst koji upravo čitamo, već pročitali u prošlosti. Koliko mi je poznato, ovaj termin ne postoji zaista niti se upotrebljava, mada je izvesno da pojedini čitaoci imaju ovakvo iskustvo. Kada već postoji déjà vu, déjà vécu i déjà entendu, zašto ne bismo imali ime i za ovaj fenomen?

Ja sam ga imala nekoliko puta, od čega je možda najneobičnije bilo kada sam takav osećaj imala kada sam sa petnaest godina prvi put (koliko mi je bilo poznato) čitala Bibliju. Nakon jeze koja me je tada oprhvala i niza teorija koje su mi prolazile kroz glavu da bih sebi objasnila kako je to moguće (a pojedine su uključivale i parapsihološke besmislice) na kraju sam se setila da iako Bibliju zaista nisam čitala, jesam kao sasvim mala čitala njeno dečije izdanje. Misterija je time rešena, slučaj zaključen, ali mi se iskustvo déjà lu zauvek uplelo u sećanje.

Nedavno sam imala slično iskustvo, mada mnogo manjeg intenziteta, kada sam čitala roman Vrtovi cimeta, Šajema Selvaduraja (odlomak se može naći ovde). Ovoga puta, iskustvo je ipak bilo lakše objasniti – roman na koji me je on snažno podsećao bio je Ponos i predrasude. Neobično je to što površno gledano ove dve knjge nemaju puno toga zajedničkog – radnja je smeštena u Cejlon (Šri Lanku) dvadesetih godina dvadesetog veka. Politička klima tog vremena je bila specifična – pitanja o opravdanosti engleske kolonijalne vladavine, o položaju žena, pravima radnika i opštem pravu glasa bila su postavljana, neka sramežljivo a neka otvoreno. U tom kontekstu odabrane su dve priče – jedna o Balendranu čiji je život obeležila očeva zabrana da ostane u vezi sa svojim ljubavnikom Ričardom, i druga o Analukšmi, mladoj devojci od koje svi očekuju da se uda. Upravo je Analukšmi ta koja pomalo podseća na Elizabet Benet, u svojoj želji za nezavisnošću, ali i atmosfera knjige, razgovori, događaji imaju nešto što podseća na engleski devetnaesti vek.

pjimage (8).jpg
Englesko, tursko i francusko izdanje (s leva na desno) romana Vrtovi cimeta autora Šajema Selvaduraja, koji je prvi put objavljen 1998. godine. Prevela ga je Jelena Stakić, a izdavač je Laguna. Prosečna ocena na portalu Goodreads je 3.8 (od 5).

Sukob individualnih želja i ambicija sa kolektivnim stegama običaja i tradicije ima odraz u svakoj priči i sudbini gotovo svakog od glavnih junaka, počev od prvog paragrafa :

Analukšmi Kandiji često se činilo da bi se stih iz Tirukurala, velikog dela tamilske filozofije – “Vidim more ljubavi, ali ne i splav da ga preplovim”, ako bi se reč “ljubav”, zamenila rečju “želja”, mogao primeniti i na njen život. Jer ona je jasno videla more svojih želja, ali splav koji joj je sudbina dala beše toliko natovaren običajima njenog sveta da joj se činilo da će potonuti i u najmanjem plićaku.

Od početka pa sve do kraja knjige, postavlja se pitanje nezavisnosti i individualnosti u svetu koji ih ne odobrava, i iako nema puno prostora za razmišljanje i preispitivanje, nepretenzicioznost, vreme i prostor u kome se dešava i iznenađujuće lep kraj romana, čine ga finim tekstom za neko umorno i lenjo popodne.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s