Magični svet minijature u romanu Zovem se crveno

Minijatura je ime za crteže koji prate tekst knjige, koji su između ostalog bili negovani i u Otomanskom carstvu. Termin minijatura potiče od latinske reči „miniare“ a prvobitno je korišćen kako bi se imenovalo ukrašavanje prvog slova u tekstu rukopisa crvenom bojom i znači slikanje crvenom. Minijatura i sve ono što označava crvena boja jedna je od tema romana Zovem se crveno Orhana Pamuka.

pjimage-7
Jermensko, portugalsko, malezijsko i rusko izdanje knjige Zovem se crveno, Orhana Pamuka. Knjiga je prvi put objavljena 1998. godine. Preveo je sa turskog Ivan Panović, a izdavač je Geopoetika.

Svi mi znamo, iako nas ponekad treba podsetiti, da iza slika koje gledamo stoje slikari, ljudi koji su je naslikali, više ili manje vični i daroviti umetnici. Iako su ponekad vizionari i inovatori, oni su ipak najčešće glasnici svoje kulture, vremena i mesta, i neminovno ostavljaju njen otisak na slici. Ipak, nikada mi to nije bilo toliko očigledno i jasno kao dok sam čitala roman Zovem se crveno.

U romanu, sultan naručuje knjigu sa slikama koje će imati pojedine sličnosti sa onima koje se izrađuju na Zapadu, što se protivi ne samo načinu na koji su tadašnji majstori minijature slikali već čitavom jednom pogledu na svet i ulozi slikarstva. Zapadnjački slikari „slikaju ono što vide“ za razliku od osmanskih minijaturista koji slikaju „ono što gledaju“ i trude se da „naslikaju  svet kakvim ga vidi Bog, a ne kakvim ga oni svojim očima vide“. Tako dok se zapadnjački slikari trude da što vernije predstave svet kakav se ukazuje njihovim očima, brižljivo vode računa o perspektivi, o preciznim detaljima, osmanski minijaturisti  ne haju

nizami_-_khusraw_discovers_shirin_bathing_in_a_pool.jpg
Minijatura koja predstavlja Husreva i Širin

 za individualnost čoveka, konja, drveća koje slikaju i sve postavljaju u jednu istu ravan. „Budu li se kuće u nekoj ulici crtale kao da se postepeno smanjuju, kako to vidi čovek zbog varke svog oka, neće li time u središte sveta biti postavljen čovek, a ne Bog?“, pitanje je koje se postavlja u knjizi. Slikanje portreta osmanski minijaturisti verni tradiciji posmatraju kao simptom oholosti i taštine, uverenja da je „čovek nekakav bitan stvor toliko da bude oslikan sa svim svojim detaljima“. Dok zapadnjački majstori slika žele da nacrtaju drvo tako da neko ko želi može nacrtano drvo da raspozna među drugim drvećem u šumi, drvo osmanskih majstora „ne želi da bude pravo drvo, nego ono što drvo znači“. Duboka i oštra suprotnost ovih slikarskih tradicija i još više religijskih i kulturnih pogleda na svet, čvrsta je nit romana.

Na neki način, Zovem se crveno je i pravi detektivski roman. U prvom poglavlju čitaocima se obraća ubijeni čovek, sledećim rečima:

„Ja sam, sada, leš. Beživotno telo na dnu jednog bunara. Mnogo je prošlo otkako sam izdahnuo, srce mi je odavno stalo, a još niko, osim mog podlog krvnika, i ne zna šta mi se dogodilo.“

Čoveka po imenu Crni je u Istanbul pozvao Teča kako bi on otkrio ko je ubica. Crni, međutim, u Istanbul dolazi i kao čovek koji će nakon dvanaest godina ponovo videti ženu u koju je duboko zaljubljen. Tako počinje ovaj intrigantni i divni roman.

pjimage (6).jpg
Finsko, tursko i italijansko izdanje knjige.

Kako je ovako lepa knjiga nastala? Pamuk je želeo da napiše roman o otomanskim minijaturistima jer je od sedme do dvadeset prve godine odlučno nameravao da postane slikar. Kada je shvatio da će knjiga biti i obimna u nju je utkao ideje:

„filozofske ideje, estetske ideje o slikanju, radosti gledanja i ilustrovanja; filozofske ideje o tome šta nastaje prvo priče ili slike i šta je gledanje, bilo da je ono iz perspektive Boga ili običnog čoveka“.

Knjiga čak ima i pečat njegovog života – u knjizi postoji lik koji se zove Orhan, koji, kao što je to slučaj i u stvarnom životu, ima brata  po imenu Ševket i majku po imenu Šekure. Još jedna osobenost romana je to što je napisan iz mnoštvo perspektiva od kojih su neke ljudi a neke nežive ili nepostojeće stvari (kao što su na primer drvo i novac). Ono što je još neobično jeste što se svi likovi obraćaju čitaocu, odnosno čoveku koji sluša priču, i stoga se nikome ne može potpuno verovati. Čitaocu se obraća i sam ubica, mada mu ne otkriva i svoje ime.

pjimage (5).jpg
Slovačko, tursko, englesko i poljsko izdanje knjige.

Pitam se kako bi struktura romana govorila o pogledu na svet. Neki romani su pisani iz perspektive sveznajućeg autora, nekoga ko zna ono što je bilo kojem pojedinačnom autoru nemoguće, neki su pisani iz individualne, pogrešive perspektive prvog lica, a Zovem se crveno nije pisan ni na jedan ni na drugi način. Mnoštvo perspektiva koje se dopunjuju i prepiru ne proizvode slagalicu, potpunu sliku, već čudan kolaž – neki se delovi podudaraju a neki kao da nisu iz iste priče. Pamuk uspeva na briljantan i dosledan način da iznese ovu strukuru, koja ujedinjuje pojedinačne nesavršene perspektive u nesavršenu celinu koju ipak može znati i stvoriti jedino sveznajući pripovedač. I to zbilja talentovani pripovedač, čija knjiga istovremeno izaziva i želju da se ni na trenutak ne ispušta iz ruke i žudnju da se o idejama o kojima priča polagano razmisli.

Advertisements

3 Comments Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s