Ne znati kako se voli u pričama Bernarda Šlinka

Kažu da ne treba suditi knjizi po koricama, ali da li treba suditi knjizi po naslovu? Naslovi knjige su interesantna stvar – treba da sažeto i jasno saopšte o čemu se radi o knjizi a da istovremeno budu zavodljivi i tajanstveni. Kako istovremeno postići da naslov bude i zagonetan i otkrivajući? Divni primeri bi bili naslovi „Sto godina samoće“, „Ubiti pticu rugalicu“, „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ ili nešto skoriji primer „Usamljenost prostih brojeva“. Evo čak i jedne liste na ovu temu. Ova tema je zaokupljala i misli pesnika, te je Branko Miljković napisao i jednu kratku pesmu o odnosu naslova i pesme: Pesma i naslov vode ljubav Neko vreme, a zatim Preziru jedno drugo i svako peva za sebe.

Nedavno sam pročitala knjigu čiji naslov, iako zanimljiv, nimalo ne odgovara knjizi. Naslov ove zbirke priča je obećavajući i zvuči kao ključ kroz koji priče treba da se razumeju. Ali ako se priče gledaju kroz ovaj naslov, bile bi mnogo prizemnije nego što bi to moglo da bude. Reč je o zbirci priča Bernarda Šlinka – Bekstva od ljubavi, u kojima glavni junaci uglavnom ne beže od ljubavi, već samo ne znaju kako da vole.

pjimage (2).jpg
Bernard Šlink, Bekstva od ljubavi, prvi put izdata 2000. godine. Knjigu je prevela sa nemačkog Spomenka Krajčević, a izdavač je Plato. Na slici je sa leva na desno izdanje na rumunskom, nemačkom i engleskom jeziku.

Iako jesu priče o ljubavi, one nisu otužne ili patetične. Ovo su priče o tome šta se dešava kada saznamo da neko koga volimo ima neku drugu stranu za koju nismo ni znali da postoji. Tako u prvoj priči, „Devojčica sa gušterom“, mladić saznaje da je slika koju imaju u kući možda povezana sa rđavim postupcima njegovog oca. To saznanje da njegov otac nije osoba za koju je mislio da jeste, unosi senku nesigurnosti u njegov život. Druga priča u zbirci, „Neverstvo“ opisuje prijateljstvo muškarca iz priče sa bračnim parom iz Istočne Nemačke koje se ruši i menja u trenutku kada se saznaje za prošlost jednog od njih. Nakon toga se svi pitaju šta je zapravo njihovo prijateljstvo bilo. Treća priča, „Onaj drugi“ govori o udovcu koji saznaje za vezu koju je njegova supruga imala sa drugim muškarcem pre više od deset godina. Od tada, postaje opsednut potrebom da sazna ko je zapravo njegova supruga bila, onakva kakva je bila sa njim ili onakva kakva je bila sa njenim ljubavnikom. „Grašak šećerac“ je priča o čoveku koji ima paralelne veze sa tri žene, i za koga je surovo mučenje to što mora da bude različita osoba za svaku od njih, to jeste da neprestano žonglira izgovorima i obećanjima koje se trudi da ravnomerno raspodeljuje na svoje tri porodice. Ovo opterećenje je toliko da nema drugog izlaza nego da pobegne od njih i od života u kome glumi tri uloge. Peta priča, „Obrezivanje“ je specifična utoliko što se bavi romantičnom vezom Nemca i Jevrejke, u kojoj je Nemac obavezan da ima određena osećanja, misli određene misli i ne govori određene stvari zbog toga što su generacije pre njega učinile užasne zločine. Ta ga uloga guši i stešnjuje, jer je svaki njegov postupak i komentar pod pretnjom da bude objašnjen njegovom nacionalnošću, ili još konkretnije nacistom u njemu. Šesta i sedma priča, „Sin“ i „Žena na benzinskoj pumpi“ pominju otkrivanje lepe i dobre strane u ljudima koje muškarci vole, u prvoj priči je to sin a u drugoj supruga u koju se njen muž ponovo zaljubljuje. Ovo ponovno otkrivanje nečega što je bilo u prošlosti, uronjeno je u tupo nezadovoljstvo životom glavnog junaka, nezadovoljstvo zbog neproživljenog života i premalo ljubavi.

Kao da nam sve ove priče kažu – uloge koje smo prisiljeni da glumimo i u koje smeštamo osobe koje volimo su tužne i ograničavajuće. Ali, koju ulogu će igrati neko koga volimo ne zavisi samo od te osobe, već i od nas samih, od našeg kapaciteta da volimo.

Kao što to primećuje čovek u priči „Onaj drugi“, kada pokušava da se pomiri sa tim da ženin ljubavnik nju opisuje kao vedru osobu dok je on sam nikada nije doživljavao tako:

„Nije Liza s onim drugim bila vedra, a s njim nije, niti s onim drugim bila vedrija nego s njim…Vedrina koju je njemu pružala nije bila manja, bila je upravo onakva kojoj je njegovo neveselo, zlovoljno srce moglo da se otvori. Ništa mu nije uskratila. Dala mu je sve ono što je  on bio u stanju da primi.“

Slično kao u slučaju vedrine, muškarci iz priča dobijaju onoliko ljubavi koliko znaju da prime. Zabluda za koju From primećuje da važi za većinu ljudi da „pojam ljubavi podrazumeva da vas neko voli, a ne da ste vi sposobni da volite”, u ovoj knjizi je prikazana kao nevesela stvarnost za svakog od muškaraca iz priča, a ljubav umeće koje oni nažalost nikada nisu naučili ili su ga naučili isuviše kasno.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s