Mračna strana belih listića

Nekada davno (ili sasvim skoro), u nekoj dalekoj zemlji (ili nekoj sasvim blizu), na izborima se desilo nešto čudnovato, što je mnoge zapanjilo i uznemirilo. Da će biti teškoća, ukazivalo je i samo vreme na dan glasanja, pošto je neprestano padala kiša.

Pasje vreme za glasanje, vajkao se predsednik izborne komisije broj četrnaest pošto je naglo sklopio nakvašeni kišobran i skinuo mantil koji mu je bio od slabe vajde u četrdeset metara dugom trku bez daha, od mesta gde je ostavio kola do vrata na koja je, s dušom u nosu, upravo kročio.

Ipak, i pored kiše, građani su se pojavili na glasanju, a rezultati glasanja su otprilike bili ovakvi:

1.JPG

Zatečena neobičnim rezultatom, vlast raspisuje ponovne izbore, sa sledećim ishodom:

2

Sumnji nema mesta, većinu na izborima su osvojili beli listići. Kakva je reakcija vlasti na ovo zagonetno ponašanje birača, to je ukratko predmet Saramagove knjige „Zapis o pronicljivosti. Verovatno nije iznenađenje to što su reakcije vlasti opresivne i surove, mada najtužnije je to što su one i savršeno besmislene.

pjimage (1).jpg
Izdanja knjige Zapis o pronicljivosti na različitim jezicima. Godina izdanja: 2004. Prevela sa portugalskog: Tatjana Manojlović. Izdavač: Laguna.

Ova knjiga je na neki način nastavak Saramagovog popularnog romana Slepilo, i ugošćava neke od glavnih likova. Šta više, engleski prevod ove knjige je „Seeing“ – odnosno „Gledanje“ što je direktna aluzija na prethodni roman,  a kao dodirna tačka javlja se i bela boja – belo koje su videli slepi ljudi iz prvog romana i belo koje su birači odabrali u drugom romanu. Stil pisanja je sličan, no Saramago je gotovo uspeo da nadmaši pesimističnu atmosferu zemlje u kojoj se ljudi koji su iznenada oslepeli ponašaju zverski opisujući tu istu zemlju koja je sada pogođena tihim i mirnim protestvovanjem građana.

Njihov izbor da ne zaokruže nijednu od ponuđene tri opcije, vlast i pojedini građani uznemireno karakterišu kao „jezivi napad protiv temelja predstavničke demokratije“, „smejanje demokratiji u lice“, „konačni slom političkog sistema koji…još od nastanka nosi seme uništenja u vlastitom jezgru, u samom glasačkom postupku“ i „bezdušni napad koji…u srce pogađa temelje demokratije kao što to nijedan totalitarni sistem pre toga to nije uspeo da učini“. Fenomen belog glasanja je za premijera, predsednika i ministre po prirodi subverzivan, jer „glasovi služe tome da se njima koristimo kako treba“, kako u jednom trenutku saopštava viši inspektor, pa se stoga zaključuje da je najbolje udesiti izborni sistem tako da oni budu beznačajni.

Sama struktura romana dosta podseća na roman Smrt i njeni hirovi. Naime, prva polovina knjige se gotovo isključivo bavi reakcijama vlade, da bi se zatim lagano težište pomerilo na jednu specifičnu osobu – višeg inspektora i njegovo iskustvo. Svi ostali simptomi Saramaga su takođe tu – duge, nezaustavljive rečenice bez tački, prepune zareza, zatim blago ignorisanje pravopisnih pravila u vezi sa velikim slovima, pa i dopuštanje da se gotovo svi likovi u knjizi ostanu bez imena. Ipak, najšarmatniji deo Saramagovog stila je čini mi se njegovo saučesničko obraćanje čitaocu kroz komentarisanje digresija i toka radnje, a i ovaj roman nije lišen tog prisnog razgovora pisca sa čitaocem. Verujte, i više nego vredi proćaskati sa Saramagom.

Nekoliko zanimljivih recenzija za kraj: članak Ursule Legvin (na engleskom jeziku) i tekst na blogu Čitaonica.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s