Beznjenica Harukija Murakamija

Kako opisati Murakamijeve romane? Već gotovo deset godina čitam njegove knjige, čak sam i pisala ranije o njegovim delima, a ipak savršena sintagma mi je tvrdoglavo izmicala, sve do pre nekoliko dana kada sam je sasvim iznenadno čula. Naime, Haruki Murakami je dobio književnu nagradu, ne onu za koju već tradicionalno predviđaju da će dobiti, već nagradu Hans Kristijan Andersen. Ova nagrada je tek nedavno uspostavljena a Murakami je peti pisac koji je počastvovan ovim priznanjem (koja su prethodna četiri možete saznati ovde). U obrazloženju nagrade, zajedno sa svakodnevnim pridevima, naglašeno je i da se njegova dela odlikuju „sanjivim realizmom“. Ovaj opis mu pristaje divno, zar ne? Baš kao i za sva prethodna dela, on bi se mogao savršeno primeniti i na njegov nedavno objavljeni roman „Muškarci bez žene“.

pjimage.jpg
Muškarci bez žene, Haruki Murakami, godina izdanja 2014, izdavač Geopoetika (na slici je predstavljeno japansko, špansko i nemačko izdanje knjige)

Naziv knjige je varijacija naslova zbirke priča Ernesta Hemingveja „Muškarci bez žena“. Nešto slično Murakami je uradio i kada je svoju knjigu o trčanju i pisanju nazvao „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ (knjiga koja je apsolutno divna, ali koja još uvek nije prevedena) što je blisko nazivu knjige „O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi“ Rejmonda Karvera, ili kada je jedan od svojih romana nazvao „1Q84“.

Međutim, sam naslov je još po nečemu interesantan. U mnogim jezicima bi bilo logičnije reći „muškarci bez žena“ nego „muškarci bez žene“, pa ipak ova potonja neobična kombinacija reči jeste i naslov originala na japanskom jeziku – „Onna no inai otokotachi“, gde reč otokotachi znači muškarci a onna – žena. Ipak, izgleda da veliki broj prevodilaca deli slične nedoumice oko prevoda, i stoga ozbiljno razmišljaju o tome da izmene originalan naziv knjige. Čini mi se da je divno to što se Nataša Tomić, koja je prevela ovu zbirku priča, držala originala. Ukoliko je pisac želeo da ne budu „žene“ već „žena“, sigurno postoji razlog, zar ne?

Knjiga „Muškarci bez žene“ sadrži sedam priča koje se bave najrazličitijim situacijama, ali koje sve zajedno zaista imaju jednu stvar zajedničku, a to je da postoji jedna žena koja je na neki način obeležila život muškarca koji je glavni lik. Žene iz priča često povređuju muškarce, i to čine silovito, nekada nehotice a nekada sa iščašenim namerama. Najčešće žene koju muškarac iz priče voli više nema, bilo da je umrla, udaljila se ili otišla sa drugim muškarcem. Ili, kao što to Murakami kaže u jednoj priči:

Postati muškarac bez žene sasvim je lako. Dovoljno je da duboko zavoliš jednu ženu, i da ona potom nekud iščezne.

Umesto opisa radnje, čini mi se da je bolje citirati prvih par rečenica iz svake priče. Kao u svim Murakamijevim delima one su dovoljno rečite i zavodljive:

  • Priča br. 1 „Drive my car“   Kafuku se mnogo puta do sada vozio automobilima kojima su upravljale žene i, iz njegove perspektive, njihov način vožnje načelno se delio na dve vrste. Ili su vozile preoštro, ili previše obazrivo.
  • Priča br. 2 „Yesterday“Koliko je meni poznato, postoji samo jedan čovek koji je stihove pesme Yesterday Bitlsa ispevao na japanskom jeziku (i to na dijalektu iz regiona Kansai): čovek po imenu Kitaru.
  • Priča br. 3 „Samostalni organ“ Postoji jedna vrsta ljudi toliko lišenih iščašenog načina razmišljanja i briga da zauzvrat moraju iznenađujuće smišljeno da vode svoj život. Nema njih mnogo; neki sitan povod dovede to toga da ih ponekad uočimo.
  • Priča br. 4 „Šeherezada“Svaki put kada bi spavala sa Habarom, ispričala bi mu po jednu zanimljivu, čudnu priču. Poput princeze Šeherezade iz Hiljadu i jedne noći. Naravno, za razliku od kralja iz priče, Habari nije bilo ni na kraj pameti da joj odrubi glavu kad svane dan (nikad nije ni ostala sa njim do jutra).
  • Priča br. 5 „Kino“Taj čovek je uvek sedeo na istom mestu. Na poslednjoj barskoj stolici za pultom.
  • Priča br. 6 „Zaljubljeni Samsa“U trenutku kada se probudio u krevetu, otkrio je da se preobrazio u Gregora Samsu.
  • Priča br. 7 „Muškarci bez žene“U jedan sat po ponoći zvoni telefon i budi me. Zvonjava telefona usred noći uvek je surova.

Ukoliko bi vam se desilo da nekako uzmete zbirku priča „Muškarci bez žena“ u ruke, da ne znate ko ju je napisao a da ste upoznati sa Murakamijevim delima, nesumnjivo je da biste prepoznali njegov stil. Naime, Murakami je zloglasan po tome što ima nepokolobljevu naklonost prema određenim temama i likovima, toliko da se formulišu i jednačine koje bi odslikavale smešu sličnih tema koju čine njegovi romani. Kako to? Pre nekog vremena objavljen je Murakami Bingo, koji je napravio Grant Snider, a koji predstavlja mozaik od najčešćih tema koje se javljaju u njegovim delima. Tokom čitanja knjige „Muškarci bez žena“ zabavljala sam se brojanjem najčešćih tema a kao rezultat nastala je sledeća slika:

murakami-haruki-bingo.jpg

Ipak, iako sadrže dobro znane teme, svaka od ovih priča je na svoj način šarmantna i tužna i više nego vredna čitanja, a dodatne razloge za to možete naći i u veoma interesantnoj recenziji ovde.

Advertisements

One Comment Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s