Prvo pravilo čitalačkog kluba – Trtljaj do mile volje!

Čitaoci blogova kao što je ovaj su verovatno već kupljeni čitaoci knjiga. Odlični ste ispitanici za ovu temu, pa hajde odmah da pitam – zašto uopšte čitati knjige? Ili tačnije, kako ne odustati od čitanja?

Ono što me u ovom postu zanima nisu problemi več kako iskoristiti postojeće resurse. Lako je prevideti situacije koje nam dozvoljavaju da zacementiramo navike. Na takve situacije nabasamo pre ili kasnije, ako si naročito pažljiv možeš ih regrutovati, tj. naterati ih da rade za tebe. Shvatila sam da je jedan aspekt čitanja imao značajnu ulogu prilikom izgradnje navike da se latim novog naslova, u pitanju je nešto što mi je jako nedostajalo tokom formalnog obrazovanja.

Većinu pregovora vodim sama. Jedan od problema na kom sam dosta radila je pitanje izdvajanja vremena, o tome sam i škrabala u Džep pun motivacije ili kako ukrasti još vremena za čitanje. Međutim, sa godinama čitalačkog staža otkrila sam da čitanje, ma kako nam bilo prikazano, nije nužno usamljenička rabota. Škole u koje sam išla nisu sistematično radile na podsticanju i/ili održavanju želje za čitanjem. Bilo je potrebno tumarati po mraku i pronaći put. Bilo je više ljudi koji su svojim ličnim primerom i nastojanjima pomogli i usmerili moje tumaranje, međutim, pošto nije bilo usmerenog delanja, nisam imala mnogo prijatelja u školi sa kojima bih mogla da razmenjujem utiske o knjigama.

Broj ljudi sa kojima delim knjige je jedna od najvažnijih promena u mojim navikama. Taj socijalni aspekt čitanja nudi neverovatnu priliku za potkrepljenje. Bilo da su u pitanju , ili naravno blog  :), u razgovoru pronalazim preporuke, ali pre svega delim oduševljenje i iznova pokrećem svoju volju za otkrivanjem. Koliko mi je to nedostajalo prikazaću kroz knjigu koju sam jako rano otkrila, ali o kojoj nisam pričala bar petnaest godina.

Petnaest godina tišine, zašto? Zato što me niko u školi nije pitao, a spontano nisam nalazila prostor u kom bih mogla da podelim svoje otkriće. Ovo je priča otkrića i ponovnog čitanja Akademije profesora Kleksa, knjige koja je veoma rano usadila ljubav za fantastiku u moje male vijuge.

Nakon toliko godina, o Akademiji i profesoru ostao je jedan detalj urezan u sećanje, da profesor umesto hrane jede šarene stakliće. Dakle, o samoj radnji, čak ni o liku nije ostalo mnogo, ali ostao je trag oduševljenja, složeno sećanje koje ne bih mogla da obuhvatim prostim navođenjem radnje.

akademija.jpg

U pitanju je škola koja prihvata samo dečake čije ime počinje na slovo A (to što ne primaju devojčice sam im u to vreme oprostila). Vlasnik škole i jedini nastavnik, Ambrozije Kleks (Inkblot na engleskom jeziku), u isto vreme budi divljenje i opreznost, još jedan osećaj koji je ostao u nekom kraičku mozga zabeležen. Na predmetima kao što su mrljografija (nešto poput pravljenja i proučavanja Roršahovih mrlja) i lečenje nameštaja (ime dovoljno govori) učenici postepeno uče osnove magije koja povremeno neodoljivo miriše na nauku.

lutka.jpg

Sećam se da sam bila oprezna, nisam bespogovorno prihvatila Kleksa kao što je to uradio Adam Nezgodica, glavni lik čiji dnevnik čini srž knjižice. Na ponovno čitanje rekla bih da sam sa pravom gajila strepnju jer je Kleks zaista užasno zanimljiv, ali u istoj meri i nepredvidiv. Zašto sam onda bila oduševljena knjigom? Upravo zbog ambivalentnih osećanja prema glavnom liku. Taj nivo nijansiranja nisam bila susrela ni u jednoj školskoj lektiri. Likovima je vrlo jasno stavljena etiketa (anti)heroja što ih je po jednostavnom mehanizmu direktno smeštalo na police u mojoj glavi. Kleks je bio teži za kategorizaciju.

Sama knjiga podseća na brainstorm sesiju, skače se od jedne fantastične teme do druge, ali jedna nit se ponavlja. U više navrata imamo dodir sa bajkama iz metaperspektive. Naime, u dvorištu Akademije se nalaze vrata kroz koja se dospeva u svet bajki. Štaviše, Adam u jednom trenu ne samo da posećuje bajku o Devojčici sa šibicama već i sreće Andersena. U tom trenu Jan Bžehva kroz Andersena pruža ruku i podseća me „Ne tuguj zbog ove devojčice, ona je jadna i smrznuta, ali to je samo kobajagi jer ovo je bajka“. Ne sećam se koliko puta sam bila tužna zbog nečega što sam pročitala. Ovo je bio prvi put da mi se neko direktno obratio, prvi put da neko započne razgovor i da mi olakša put.

14826363_10211084431811844_1312335697_n.jpg

Dok sam u više navrata bila zabrinuta zbog sveta koji se otvarao preda mnom, pisac je bacao mrvice i brižno me vraćao u realnost, u više navrata bi me podsetio da je i sama Akademija bajka koja nužno ima kraj. Taj nivo utehe ranije nisam susretala, naročito ne od samog pisca. Druge knjige su mi govorile šta da mislim o likovima, Akademija profesora Kleksa me je suočila sa Kleksom kog nije lako smestiti na policu dok je pisac bio tu da pruži utehu, ali ne i smernice. Veoma sam mu zahvalna zbog toga.

Zahvalna sam i zbog kraja knjige. Alojz, lutka koju će profesor protivno pravilima primiti u Akademiju, će postaviti scenu za kraj bajke. U nizu incidenata Alojz se suprostavljao autoritetu profesora i svojim ponašanjem čak ugrožava druge učenike. Adam zabrinuto primećuje kako je profesor počeo fizički da se smanjuje od kada su problemi počeli. Postepeno pratimo pad Adamovog heroja i propadanje Akademije sve do trena kada shvatamo da nema povratka. Naizgled svemogući Kleks je poražen.

A onda se pisac opet savesno pojavljuje na samom kraju i podseća nas šta se dešava sa nama. Na koji način neću reći jer smatram da je Jan Bžehva na ovaj način iskazao poštovanje prema čitaocu. Ako želiš da saznaš kako, moraš biti tu, sa njim, moraš učestvovati. To je između vas.

Pa hajde da se i sada vratim u realnost. Kako sam došla do knjige nakon svih ovih godina? Izdanje je dosta staro (kao što se može videti na slici), a čak ni englesku verziju nije toliko lako naći. Provela sam godine u neuspešnoj potrazi. A onda sam spontano počela da pričam o njoj. Pronašla sam ljude koji su želeli da znaju više. Ta priča me je dovela do nje. Ta ista priča me je naterala i da pišem o njoj.

Ako išta ostane od ovog posta onda neka to bude upravo to, nikada dovoljno trtljanja o otkrivenim svetovima! Što više ljudi uvučeš u svoje svetove to će oni duže ostati živi i pokretati te na nova osvajanja. A nova osvajanja znače i nova druženja. Pa sve u krug do kraja ove bajke. Možda smo upravo nabasali na verziju perpetuum mobile, pa hajde da proširimo dobru vest!

Da li imaš neku knjigu kojoj si se ovako vratio/la? I šta je to što te vraća čitanju? Piši u komentarima pa se kuckamo  🙂

mah mah!

Ivana Jerotijević

 

Advertisements

One Comment Add yours

  1. Anonymous says:

    Slično iskustvo sam imala kada sam kao dete čitala jedan roman Roalda Dala koji nije imao srećan kraj. To nije čest slučaj u dečijim knjigama pa sam bila oduševljena. Sa ove tačke gledišta, verovatno mi se svidelo to što mi je pisac pristupio ne kao detetu koje.po svaku cenu mora da čuje srećne završetke, nego kao osobi koja shvata da ne moraju sve priče da budu iste. Hvala za tekst! 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s