Diktatura snova

„Kroz zavese je u sobu dopirala mutna jutarnja svetlost. Po običaju, on je odbacio pokrivač i nastavio da se izležava u krevetu. Pošto nije bio još zaposlen, nije se brinuo da može zakasniti na posao. Međutim, sama pomisao da je dan koji se rađao bio za njega izuzetno važan bila je dovoljna da ga rasani i odagna mu svaku želju za izležavanjem. Nekoliko trenutaka kasnije, dok je pogledom tražio gde su mu pantalone, imao je utisak da se na njegovo još utnulo lice spustio jedan laki ironični osmeh. On se tog jutra probudio ranije da bi pošao u Tabir Saraj, slavnu ustanovu koja se bavila upravo spavanjem i snovima, što bi kod drugih samo po sebi bilo dovoljno da izazove izraz posebne ozarenosti. Ali on je osećao silnu uznemirenost da bi se stvarno mogao osmehnuti.“

pjimage (23).jpg

  • Pripada kategoriji negativnih utopija.
  • Ima kafkijansku atmosferu.
  • Predstavlja svojevrsnu viziju pakla.
  • Podstiče na razmišljanje, upoređivanje i diskutovanje.

Palata snova, Ismail Kadare

  • Godina izdanja: 1981.
  • Jezik na kome je napisana: albanski
  • Prevodilac: Skeljzen Maljići
  • Izdavač: Svjetlost Sarajevo/ Samizdat B92

Mark-Alem je dobio posao u Tabir Saraju odnosno Palati snova. Njegov zadatak jeste da vrši selekciju snova koji stižu iz svih krajeva Sjedinjenih Otomanskih Država. Državu sve interesuje, pa i snovi njenih građana, tako da su kao državni službenici zaposleni i ljudi koji treba da revnosno čitaju snove, da odabiraju koji su snovi značajni, da ih tumače i predstavljaju sultanu. To je ukratko svet koji vešto stvara Kadare, dočaravajući teskobnu atmosferu i fino slikajući detalje.

Naročito mudro u ovom romanu jeste to što jasno pokazuje da je svaki sistem u kojem rade ljudi, ma koliko podešen da bude automatski, nepristrasan i pod strogom kontrolom, ipak neminovno podložan greškama, nepotizmu i ličnim interesima. Recimo, na samom početku knjige Mark-Alem treba da prođe selekciju za posao. On potiče iz čuvene porodice Ćuprilija koja je dala pet premijera i veliki broj ljudi u vrhu države, pa stoga donosi sa sobom i pismo preporuke. Nadležni za selekciju strogo kaže da se u Tabir-Saraju ne primaju preporuke, ali odmah zatim Mark-Alemu dodeljuje više mesto u hijerarhiji od onoga na koje se obično primaju početnici, uz nesuvislo obrazloženje da im se on sviđa. Kako drugačije objasniti i Mark-Alemovo vrtoglavo napredovanje ako ne snažnim uticajem njegove porodice? Još je i upečatljiviji primer tumačenja snova. Naime, podrazumeva se da se tumačenje snova odvija bez ikakvih spoljnih uticaja, ali kao što se to u romanu primećuje, verovatno je da se ponekad snovi tumače onako kako je potrebno da bi se izvršio obračun sa političkim protivnicima.

Sama Palata snova je opisana kao crni košmar birokratije, sa svojim beskrajnim tamnim hodnicima bez putokaza i nedodirljivim ljudima koji slepo i vredno rade samo svoj deo posla, nikada ništa ne preispitujući. Pisac je rekao da je nastojao da kreira viziju pakla opisujući ovo mesto: „sa nekakvom radošću ali i istovremeno veoma prestrašen, shvatio sam da ostvarujem svoj stari san: u celoj strukturi romana, kao drugi plan, pomaljala se slika pakla…tu se radi o nekakvom kraljevstvu smrti sačinjenog od našeg spavanja i snova, dakle od onostranog dela naših bića, koje paralelno i istovremeno živi uz nas“.

Ali čini mi se da ono što zaista čini pakao u ovom romanu nije samo teskobno mesto Tabir-Saraja, niti metafora sna kao smrti. Pakao više čini činjenica da ovde nijedan deo čoveka nije tajan, sakriven od pogleda, što ljude čini lišenim vlašću nad sobom. Odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ ne pripada nijednom čoveku, već birokratskom sistemu nadgledanja Tabir-Saraja i šire gledano Sjedinjenih Otomanskih Država. U ovakvom sistemu svaki čovek je kriv dok se ne dokaže da je nevin. Sasvim je moguće je da je pisac opisivao totalitarne režime i njihov prezriv odnos prema privatnosti,  režime u kojima čovek bude osuđen na sedamnaest godina tamnovanja zbog nečega što je napisao u dnevniku i što je bilo namenjeno samo za njegove oči. A moguće je i da je slično pitanje privatnosti zajedničko i za druge sisteme nadgledanja i snimanja ljudskog ponašanja, za svet „bezbolne opresije“ u kojima su ljudi podeljeni na „one koji posmatraju i koji znaju i one koji su posmatraju i koji su upoznati“. Kadare ogoljava upravo tu suludu moć koja je pojedinim ljudima i institucijama dodeljena da imaju vlast nad privatnim i ličnim, odnosno da imaju vlast nad onim što bi trebalo da bude neotuđivo vlasništvo samih ljudi i ničije više.

  • Kateb, G. (2001). On being watched and known. Social research, 269-295.
  • Lubonja, F. (2001). Privacy in a totalitarian regime. Social research, 237-254.
  • Kokobobo, A. (2011). Bureaucracy of Dreams: Surrealist Socialism and Surrealist Awakening in Ismail Kadare’s The Palace of Dreams. Slavic Review, 70(3), 524-544.

Slične priče

pjimage-21

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s