Sve nesrećne porodice liče jedna na drugu…

Dragi Alek,

Ako nisi iscepao ovo pismo istog časa kad si na koverti prepoznao moj rukopis, to pokazuje da je radoznalost jača od mržnje. Ili da tvojoj mržnji treba novi podsticaj. Sad blediš, stiskaš svoje vučje vilice onako kako ti umeš, tako da ti usne nestanu, i žurno čitaš ove redove da otkriješ šta želim od tebe, šta se usuđujem da tražim od tebe nakon što je među nama sedam godina vladala potpuna tišina. Hoću da znaš da je Boaz u lošem stanju. I da treba da mu hitno pomogneš. Moj muž i ja ne možemo učiniti ništa jer je Boaz prekinuo svaki kontakt. Kao i ti.

pjimage (24).jpg

  • Napisana je u formi pisama, telegrama, beleški i izveštaja.
  • Knjiga koja govori o braku i o porodici, o pogrešnim izborima i dubokim uverenjima, a smeštena je u Izraelu.
  • Knjiga koja opisuje interesantne i kompleksne ljude, njihove rane uspomene i ličnu istoriju o tome kako su došli u Izrael, kao i njihove najtajnije misli i motive.

O knjizi

  • Naslov: Crna kutija
  • Pisac: Amos Oz
  • Godina izdanja: 1987
  • Jezik na kome je napisana: hebrejski
  • Prevodilac: Žermen Filipović
  • Izdavač: Laguna

Crna kutija je roman napisan gotovo u potpunosti u formi pisama i telegrama. Sedam godina nakon razvoda, Ilana piše svom bivšem suprugu Aleku, u nadi da će joj on pomoći da razreši probleme koje ima sa njihovim sinom Boazom. Boaz je srednjoškolac koji ume da nepodnošljivo lako sklizne u nasilje, te tako udara svoju nastavnicu, poslodavca i druge osobe koje kažu nešto što mu se ne dopada. Tako započinje prepiska između Ilane i Aleka, koji ne mogu da odole tome da pokušaju da odgonetnu šta se nalazi u „crnoj kutiji njihovih života“. Isto kao što se kroz crnu kutiju aviona dešifruje šta je pošlo po zlu, tako i Ilana i Aleks očajnički kopaju po uspomenama i dopola zaraslim ranama iz njihovog zajedničkog života kako bi otkrili šta se zapravo dogodilo.

U romanu su prisutne i prepiske Aleka sa njegovim dugogodišnjim advokatom i starim prijateljem, Zakhajmom, pisma između Aleka i Mišela, Mišela i Boaza, Ilane i njene sestre Rahel kao i Alekove beleške za knjigu koju piše o prirodi fanatizma. U tom kaleiodoskopu pisama i beleški naziru se portreti neobičnih ljudi. Boaza, iza čijeg se nasilja i nepismenosti barem malo krije dečak koji je detinjstvo provodio zaključan u svojoj sobi dok se njegovi roditelji žustro i nemilosrdno prepiru. Uplašeni i zgrčeni dečak koji izvan svega voli svoje roditelje i misli da je on sam kriv za njihove rasprave odrastao je u osobu koja lako plane i sažaljeva Ilanu i Aleka. Zatim, Ilana, opisana kao žena koja uživa u maltretiranju koje je doživljavala od Aleka, ali i osoba puna blagosti i nežnosti, koja pamti i najsitnije detalje u vezi sa ljudima koje voli. Mišel, divan otac, duboko religiozan i bezgranično, fanatično odan misiji spašavanja svog naroda. I Alek, vojnik i analitičar, surov prema svojoj ženi i sinu, ali i čovek koji od početka priznaje da ne ume da voli i da bude srećan i stoga osuđen na bezgranično tužan život.

Autori jednog članka o ovom romanu (Getz & Beebee, 1998, str.47), čak su izbrojali ko kome piše u ovoj knjizi. Od ukupno 49 pisama, 13 je napisala Ilana, 9 Mišel, 7 Boaz, 7 Alek, a sa druge strane 17 pisama je upućeno Aleku, 8 Ilani, 8 Mišelu i 6 Boazu. Iz toga autori izvlače zaključak o tome da je Alek zapravo težište knjige, osoba kojoj se drugi obraćaju a koji sam ne govori puno. I ako je zaista tako, u knjizi se ravnopravno priča o svim likovima. Svi oni su tu u tekstu, oživljeni kroz uspomene i način na koje opisuju sebe u pismima.

Bezmalo sve recenzije koje sam pročitala, sadrže komentar da je knjiga barem delom alegorična i politična, posvećena razmatranju države Izrael. Pa ipak, pisac kategorički poriče da mu je to bila namera. Na pitanje da li je roman komentar na situaciju u Izraelu, kaže da to nije slučaj već da on predstavlja „zapažanje u vezi sa ljudima, koje se dešava u Izraelu“. Naravno, za njega je istorijski kontekst značajan jer kako kaže „naši životi su natopljeni istorijom“, ali ipak smatra da to što živi u  problematičnom delu sveta ne znači da njegovi romani treba da se tumače alegorično. „Ako bih morao da jednom reči kažem o čemu je moje delo, rekao bih da je to porodica“. I zaista, čini se da je Crna kutija najpre priča o porodicama, o neodoljivo srećnim porodicama i o beskrajno tužnim porodicama. Amos Oz se duboko protivi Tolstojevom karakterisanju svih srećnih porodica kao istih. On bi radije rekao da sve nesrećne porodice liče jedna na drugu, a da je svaka srećna porodica srećna na svoj način. Ili, kao što kaže Ilana:

„Sreća je retka, fina posuda, poput nekakve kineske vaze, i oni malobrojni koji su je dostigli oblikovali su je i stvarali liniju po liniju godinama, svako po svojoj slici i prilici, svako prema svojoj ličnosti, te ne postoje dve jednake sreće”.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s