Da li je svet na mestu?

Postoji jedna neosporna činjenica, svagda jednaka za sve: niko ne može unapred da zna svoju sudbinu, ono što mu je zapisano na rođenju, i tek sam život otkriva šta je kome suđeno. Jer zašto bi se inače sudbina zvala sudbinom… Tako je bilo oduvek od stvaranja sveta, još od Adama i Eve, prognanih iz raja – jer i to je sudbina – i od tada tajna sudbine ostaje večna zagonetka za sve i svakoga, iz veka u vek, iz dana u dan, svakog časa, svakog trenutka….

Kada padaju gore (Večna nevesta), Čingiz Ajtmatov

  • Godina izdanja: 2006.
  • Prevodilac: Mirjana Grbić
  • Izdavač: Logos

pjimage (27).jpg

  • Obiluje narodnim predanjima koja se vezuju za današnja iskustva.
  • Sadrži britke komentare na globalizam i čovekov odnos prema prirodi.
  • Ima za jednog glavnog lika životinju – leoparda, a posvećuje nekoliko stranica i njegovoj perspektivi.

Čini mi se da je Lajbnic rekao da je naš svet najbolji od svih svetova, a Šopenhauer da je naš svet najgori od svih mogućih svetova. Arsen Samančin, lik u romanu Kada padaju gore, ne upuštajući se ni u kakva filozofska razmatranja, samo tužno zapaža da naš svet „više nije na mestu“. Kakav je to svet? Svet –izama, globalizma, konzumerizma i terorizma. Surovi svet u kome dilema ubiti ili ne ubiti često i ne iskrsne u glavi mnogih suočenih sa naređenjima da ubiju nekoga.

Arsen Samančin je novinar, koga upoznajemo kao čoveka koji je pod bremenom slobode reči i neuzvraćene ljubavi. U isti mah, upoznajemo i snežnog leoparda, Žaabarsa ili leoparda-strelu, koji je izopšten od svoje vrste kad postane star i umoran. I čovek i leopard su u romanu pod uticajem jednog istog događaja – organizovanja lova na snežne leoparde za turiste u planinskom lancu Tjen Šana.

Organizovanje lova u prirodi zamisao je za zgrtanje novca. U romanu se na više mesta postavlja pitanje: „Šta je sve u našem svetu na prodaju?“. Sa podsmehom se prima neverica ljudi sa sela da se cveće može prodavati („kome je tako nešto moglo da padne na pamet, kada cveće živi samo po sebi“) ali i preduzetnička zamisao da se organizuje posao prodaje vode („zašto se nafta, gas i razni energenti prodaju po tako visokim cenama, i ni za koga nema popusta, a mi tek tako dajemo svoju vodu, bez koje u dolinama nema života“). Pored toga, ceo naš haotični i neljubazni svet suprotstavljen je snazi narodnih predanja. Tako se kroz knjigu neprestano ponavlja priča o večnoj nevesti kirgiskog naroda i kroz nju saopšteni i neki njihovi običaji, kao što je Kyz Kuumai ili „jurnjava za devojkom“.

Kada sam počela da čitam ovu knjigu ono što nisam znala jeste da je njen pisac, Čingiz Ajtmatov, poznat kao nacionalni pisac u Kirgistanu, niti da je ovo njegova poslednja knjiga, objavljena svega dve godine pre njegove smrti. Pisac je proveo veći deo svog života u dvadesetom veku, a čini se da nam poručuje da ni dvadeset prvi vek neće biti bez krupnih izazova za ljude. Po njemu, uloga pisaca jeste upravo da ukaže na to kakav je svet.

„Odgovornost pisca jeste da napiše reči koji sadrže, kroz bolno ljudsko iskustvo, patnju, bol, veru i nadu ljudi, zbog toga što pisac ima misiju da govori u ime ljudskih bića. Sve što se u svetu desi, dešava se meni lično“.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s