Ovde imaš čemu da se nadaš…

„Aleksandrija. Najzad Aleksandrija, ta kapljica rose, komešanje belih oblaka, žiža zraka ispranih kišom, taj medaljon uspomena natopljenih medom i suzama“.

pjimage (30).jpg

  • Miramar, Nagib Mahfuz, 1967. (izdavač: Nolit)
  • Pruža nekoliko perspektiva na isti niz događaja. Pisana je iz perspektive Amira Vagdija, Hosni Alama, Mansura Bahija i Sirhana El Buhajrija.
  • Daje osvrt na revoluciju u Egiptu iz 1952. godine. Zahteva malo istraživanje o istorijskim događajima ukoliko ti nisu poznati i ukoliko želiš da razumeš celu knjigu.

Miramar je ime pansiona u kome u istom trenutku stanuje nekoliko istinski različitih ljudi. Amir Vagdi – uglađen i setan stariji čovek koji dolazi u pansion koji je posećivao kao mlad, u nadi da će ga fine uspomene osvežiti i umiriti. Hosni Alam – mladić, grub i neobrazovan, koji se zbog svog bogatstva ponaša kao da mu pripada ceo svet. Tolba Marzuk – preplašeni i zajedljivi stariji čovek koji u drugim ljudima vidi špijune ili podlace. Marijana – vlasnica pansiona, ophrvana sećanjima na mladost i lepotu, na propuštene prilike i pređašnju raskoš. Sirhan El Buhajri – neozbiljan mladić, uvek u grozničavoj potrazi za nečim – za ugodnim brakom koji će mu otvoriti poneka vrata, za poslom koji će mu preko noći doneti obilje i najzad za ljubavnicom koja će mu pomutiti pamet i pružiti silno uživanje. Onda je tu i Zahra – devojka čiju lepotu i ozbiljnost svi hvale, a koja je u jednom trenutku pobegla sa sela i opore sudbine koja joj je bila dodeljena kako bi potražila šansu za nešto malo više. I na kraju, Mansur Bahi – mladić koji je u nekom samo njemu znanom paklu, označen kao izdajica, izmoren neutaživom željom za sopstvenim uništenjem.

Poseban lik u romanu je naravno i sam grad Aleksandrija, grad u kome se svaki od ovih likova ponovo vraća. Tako Amir Vagdi zaljubljeno kaže da je grad „kapljica rose“, Zahra puna nade izgovara da  „Ovde postoji ljubav, čovek može da uči, sve je tako čisto. Ovde imaš čemu da se nadaš“, Hosni Alam hvalisavo tvrdi da Aleksandrija izgleda veoma mala „iz perspektive ludački brzog automobila“ a Mansur Bahi utučeno i dokrajčeno da mu je „dosuđeno da bude zatočenik u Aleksandriji“.

Svaki od navedenih posetioca ima i drugačiji odnos prema revoluciji i na život svakog od njih je revolucija ostavila poseban trag. Možda u najvećoj meri promenu je doživela Zahra – devojka koja je dobila šansu da nauči da piše i da čita, da nauči zanat i da ne bude sluškinja kako ona to kaže. Ova knjiga je u najvećoj meri posvećena njoj. Pisac, Nagib Mahfuz, u jednom intervjuu kaže da je njegova namera u pozadini oslikavanja žena iz niže klase da pokaže koliko one u određenom istorijskom periodu nisu imale prava, a da pružanjem mogućnosti da se one obrazuju dolazi do stvarne promene.

Moji utisci o liku Zahre su ipak bili malo drugačiji. Ona je jedan od retkih likova u ovom romanu bez prilike da sama ispriča svoju priču, da otključa svoju perspektivu i osvetli svoje misli. Ne, o Zahri gotovo u potpunosti saznajemo od drugih. Od lakomislenih mladiča koje muče požudne misli. Hosni Alam u jednom trenutku razmišlja da bi mogao za suprugu imati nekog poput Zahre – „Ona će to sigurno sa zahvalnošću prihvatiti. Biće domaćica u mojoj kući, a pritom oslobođena svih onih nevolja oko trudnoće, podizanja dece i svega ostalog. Prava je lepotica. S vremenom bi se navikla da izlazi na kraj sa mojim hirovima i ljubavnim avanturama. Kako bi, uostalom, devojka njenog porekla i mogla da se ponaša drugačije? Slično njegovoj perspektivi, ali ipak nekoliko nijansi zaljubljenije razmišlja Sirhan El Buhajri: „Baš je tvrdoglava. Nije išlo onako lako kako sam očekivao. Već sam počeo da gubim svaku nadu da ću uopšte uspeti da je ubedim. Bude li pristala, sviću sa njom zajedničko gnezdo žrtvujući i brak i nade koje sam polagao u njega. … Ipak, nikako nisam mogao da se pomirim sa tom groznom idejom da je oženim“. O Zahri saznajemo i od onih koji je vole na očinski način, kao što je to slučaj sa Amirom Vagdijem, koji joj daje savete a u isto vreme prepoznaje nešto sebe u njoj – „Sasvim sam mogao da razumem njenu tugu i setu. I ja sam svojevremeno sa ocem napustio selo. Voleo sam ga, baš kao i ona, ali sam se grozio načina života u njemu. Mnogi su mi govorili, baš kao što njoj sada rekoše, da zaslužujem smrt. Baš kao i nju, i mene su opčarali ljubav, škola, čistoća i nada.“ Svako od likova delimično u Zahri vidi ono što želi, međutim njeni postupci su dovoljno rečiti jer imaju pečat hrabrosti, mudrosti i snage kojima se može samo uzviknuti Bravo!.

Slična priča

U iskušenju sam da odmah predložim priču U čestaru, koju je napisao Akutagava Rjunosuke. Ova priča ima istovetnu strukturu – više likova priča o istom događaju. Po ovoj priči snimljen je i film – Rašomon. Međutim, mislim da sama struktura, iako briljantno smišljena, nije ono što određuje knjigu Miramar. Još više od toga je sam grad, Aleksandrija i ljudi koji sa nostalgijom, ljutnjom ili nadom dolaze u njega. Stoga slična priča bi možda bila Aleksandrijski kvartet, koja takođe ima i sličnu strukturu. Atmosferu knjige, lepo dočarava i jedna pesma, pesma Konstantnina Kavafija koja se zove Grad, posvećena Aleksandriji i prevedena od strane Lorensa Darela koji je napisao Aleksandrijski kvartet.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s